Dođe vreme kada ne možeš više da budeš tako naivna. Pa čak i pomalo zavidiš onima koji mogu. Ne navijaš više budilnik u 6 ujutro u nadi da ćeš se probuditi. Nećeš se probuditi!
Prestaneš da misliš da će se jednom završiti svi poslovi i da ćeš se opustiti. Posvetiš tome određeno vreme. A onda se ispostavi da napetost nije spolja, već iznutra. Prestaješ da doživljavaš pasivnu agresiju kao uzdržanost ili životnu mudrost.
Biješ tamo gde treba da biješ. I shvataš da povoda nema tako mnogo. Ne prihvataš više odsustvo kao prisustvo. Jer prisustvo je teško. A odsustvo ljudi većinsko. Počinješ da veruješ svojoj intuiciji. Prepoznaješ vukove u jagnjećoj koži. Čak i u veoma skupoj. Čak i ako ih mnogi ne prepoznaju. Čak i ako su sve reči ispravne i preporučena pisma u redu.
Gledaš u osmeh i shvataš, o čemu se radi. Od jednog osmeha hvata te jeza i nestaje dah, a od drugog srce se otvara. Prestaješ da prihvataš divljenje kao ljubav, a prikriveno zavođenje kao istinsko interesovanje. Vidiš kroz, preko, duboko.
Prestaješ da se oduševljavaš. Vidiš lepo, setiš se užasnog i sjedinjuješ sve to u čovečije, mnogovarijantno. Ne izigravaš više dobru vilu ili zlu vešticu i prepoznaješ u sebi običnu čarobnicu, maga po raspoloženju. Nakon sletanja spokojno propuštaš sve iz aviona. Jer znaš da će te nestrpljivi svejedno čekati u autobusu.
Shvataš da, revolucija koju si propustila, takođe će te čekati, dok ne nahraniš bliske i ne nalakiraš nokte. I dočekati. Prestaješ da biješ kad se postavlja i uzimaš kad loše leži. Počinješ da tražiš uzvraćenost. Od bliskih i od sebe. A pre svega od sebe.
Dižeš ruke i otvaraš usta da bi po navici vikala, ali se zaustavljaš u momentu, nalazeći snagu za novi izbor. Govoriš: ” Teško mi je sada da to priznam, čak i da vidim tvoju istinu.” Ne ideš putem gde nema problema, već putem gde je jasnije i dublje. Dozvoljavaš sebi da se ljutiš na ljude, ali prestaješ da im se svetiš, znajući da će se Univerzum mnogo bolje snaći od tebe.
Goovriš iz srca i postaješ odmah čujna. Ali ako srce ćuti, ćutiš. Manje sumnjaš u svoju istinu, ostajući vidljiva i čujna. Odgovaraš za svoje mišljenje, i gubiš interes da ga dokazuješ. Prestaješ da tražiš spoljni orijentir i apsolutnu istinu. Počinješ da upoređuješ unutrašnje i spoljašnje, određujući tačku preseka.
Prestaješ da potcenjuješ te koji ti se ne sviđaju. Tražiš načine da ih uzdigneš. I što je najvažnije, prestaješ da potcenjuješ i da se stidiš sebe. Možeš prići i izdržati. Pitati ponovo, objasniti još jednom, priznati svoju neispravnost. Prestaješ da patiš i ubijaš sebe zbog toga što si pala, već prosto ustaješ, otreseš se i ideš dalje. Znaš da se bilo koji događaj može preživeti s vremenom i verujući svojoj prirodi.
Počinješ da shavataš da je uspeh, stvaralaštvo, roditeljstvo-put prepun grešaka, ali koje mogu da se isprave, izvuče iskustvo i produži dalje. Greške prestaju da budu tako bolne, jer ne lete u lice iz maksimalno nategnute praćke tvog perfekcionizma.
Sve ovo jednom dođe. Bolje pre nego kasnije. Bolje s takvim iskustvom, koje čak i ako ostavlja ožiljke, barem ne ubija. Razočarava, ali ne do kraja. Uzme mladost , ali podari mudrost da se održi forma. I uživa u svojoj zrelosti…
Aglaja Datešidze
Članak Dođe vreme kada ne možeš više da budeš… se pojavljuje prvo na Uspesna zena.